Izuzetno je čudan osećaj pisati o automobilu koji bi bio stvar snova pre 10-ak godina. Dok sam odrastao, Meklaren je za mene uvek bio poster auto.
Vlasnik: Jai
Izuzetno je čudan osećaj pisati o automobilu koji bi bio stvar snova pre 10-ak godina. Dok sam odrastao, Meklaren je za mene uvek bio poster auto. Sve u vezi sa F1 je jednostavno bilo posebno i tako bi i trebalo. Ali čak i kada su katapultirali još više u neobtanijum, opšta formula me je i dalje zgrabila na način na koji Ferari nikada nije uspeo.
Dakle, kada sam bio u ranim 20-im i čuo vest da će na tržištu biti neki ‘pristupačni’ Meklareni, uzbuđenje bi bilo malo rečeno. Mislio sam da su i dalje stvari nerealnih snova, ali ponekad je jednostavno tako – brendovi koji vas jednostavno privlače bez mnogo logike.
Premotao sam neko vreme unapred i mnogo drugih „manjih“ ciljeva za automobile iz detinjstva je otkucalo, i nekako sam uz malo sreće i mnogo napornog rada našao da čekam poziv da vidim da li mogu da odnesem kući auto iz snova.
Kao pravi poster iz dečaštva.
U vreme kada je to došlo, bio sam neispavan zbog kasnih noći gledajući IouTube video snimke kako bih odlučio da li sam pogrešio ili ne odlučivši se za Meklaren umesto nečeg italijanskog. Shvatam da su neki ljudi srećni što kupuju i prodaju ovakve automobile iz hira. Ja sam jedan od onih tužnih slučajeva koji će opsednuti automobilom, učiti o njemu, rasti sa njim, stvarati neke uspomene sa njim, modifikovati ga – i što je važno, voziti ga.
Veliki deo prolaska kroz teška vremena u životu bilo je skakanje u auto, tako da je opsesija automobilima pomalo tragična – sa zadovoljstvom ću priznati.
Kada sam konačno otišao po preuzimanje, imao sam 20 minuta nervoze u Uberu pre nego što sam nespretno čekao u blizini automobila. Čak sam nosio neke pažljivo odabrane cipele – tužno znam. Nadajući se da će iščekivanje biti tako da nikad ne sretnem nečije heroje teško na mojoj glavi, skrenuo sam iza ugla i auto je jednostavno izgledao zapanjujuće u metalu. Više nego na fotografijama.
Možda je to bila boja koja je plesala na suncu, ili je možda bilo zbog toga što je imala mnogo dodatnih delova ugljenika – ali fotografije to jednostavno nisu učinile. Izgled je potpuno subjektivan, ali ne mislim da postoji loš ugao na 650 u pravoj boji i specifikaciji.
Moji prvi utisci o 650 su bili pomešani kada sam prvi put uskočio – na pozitivan način. S jedne strane, to mi je bilo zapanjujuće – posebno sa svim dodatnim ugljenikom koji je dodao originalni vlasnik (karbonska vlakna će me uvek osvojiti). Veoma je funkcionalan iznad forme sa svrsishodnim otvorima postavljenim oko njegove siluete, istaknutim stavom superautomobila, aktivnim vazduhom i nagnutom, aerodinamičnom pozom.
Nekima se ne sviđa prednja strana inspirisana P1 – mislim da je dobro ostarela i da je iskreno zapanjujuća. Takođe mi se sviđa kako se nalazi na ugaonom, agresivnijem zadnjem kraju sa izduvnim otvorima visokog nivoa. Opet, neki ne – ali zaobljeni, mekši, lepršavi rep iz 570-ih ne pristaje mi. Lepo je – ali ne volim ga.
Odmerio sam mnogo automobila kada sam odlučivao, uključujući i dodavanje malo više da odnesem kući Ferrari 488, Huracan ili jeftiniji Gallardo Superleggera. Ovaj automobil je imao samo 800 km na satu, pa je zbog svog stanja, kasne registracije (2018) i dodatnih dodataka doneo nešto premijum. Ali pošto nikada (nikad) nisam posedovao novi automobil, činilo se prikladnim da je kupovina automobila iz snova prava. Svi sjajni automobili sami po sebi, imao sam sreću da se nađem u poziciji da mogu da ih pogledam.
Tokom probne vožnje drugim automobilima, Huracan se osećao malo nadutim u poređenju sa tim, i iako sam voleo V10 vail, već sam imao teži AVD automobil u GT-R-u. Da, znam da ne možete tačno da uporedite Lambo sa dva sedišta sa 2+2 V6 turbo zverom sa prednjim motorom, ali razlike možda nisu tako izražene kao što se čine u stvarnom svetu.
Zaista sam želeo da volim Lambo – u stvarnosti, jednostavno nisam uspeo sa njim od samog početka. Želeo sam nešto fokusiranije i lakše – poput Performante-a ili STO-a su odlutali daleko na teritorije izvan onoga što sam želeo da potrošim.
Meni lično stvari poput ‘prestiža’ ne znače mnogo kada kupujem automobil – ili nikada ranije ne bih uzeo GT-R – ne da je McLaren-u posebno kratak što se tiče njegove trkačke istorije ili rekorda -držanje rodoslovlja drumskog automobila. Ali nisam mogao a da ne pomislim da je Ferari bio u sporu – u mom umu – prvenstveno zato što je bio Ferari.
Deo zašto je superautomobil uvek terao moje unutrašnje dete da se smeje je osećaj prilike. A Meklaren ima to u piku. Koji auto sa vertikalnim vratima nema – čak mi se i Toiota Sera nasmeje. Penjanje preko pragova karbonske kade i spuštanje u kokpit doprinosi osećaju, a tu stvari postaju malo višeslojnije.
Unutrašnjost je prilično spartanska. Iznenađujuće udobno sa razumnom količinom prostora za pomeranje, ali bez obzira na to. Dočekuje vas taho uređaj sa obe strane koji krase dva mala multifunkcionalna displeja, volan bez ijednog dugmeta, bez pretinca za rukavice i centralna konzola na kojoj se nalazi mali portretni ekran osetljiv na dodir, dva namenska dugmeta i tri dugmeta menjača – idi, prestani i idi unazad.
Povratak na osnove izgleda je trebalo malo da se prilagodi, ali smatram da sam se više fokusirao na disk nego na petljanje sa radiom, i to je bila samo prolazna pomisao na prvoj vožnji. Postoji ručica za računar (koji takođe upravlja stvarima poput kontrole dizanja) i još jedna za tempomat. Treba ti taj.
Model 488 je bio zanimljivija afera sa nekim stilom dodatim na instrument tablu, kožom koja pruža kvalitet svuda, indikatorima postavljenim kao dugmad na volanu, pored različitih selektora režima vožnje, dok McLaren ima pristup „imate volan, neki vesla, idi vozi – i samo vozi.
I odmah mi se dopao osećaj. Ali ja sam pomalo čudan takav – ne vidim uvek čudno jeftiniji komad plastike kao nešto o čemu bih se žalio – na isti način na koji se ne bih žalio da moram da idem na hranu za poneti umesto da idemo u fensi restoran.
Gurnite starter i motor oživi, podržan sa svih 670-ak KS iz V8 sa dva turbo punjača i srednjim motorom. Smešno, zapravo sam se zakleo da ću izabrati nešto sa prirodnim usisavanjem s obzirom da su moji nedavni automobili uključivali E92 M3, koji sam voleo, GT-R i briljantni Mustang R-Spec sa kompresorom.
To možda i nije najkarakterističniji ton, ali je ipak grleni i ima lepu, duboku notu V8, posebno kada se probija kroz tunel koji zahteva obavezno spuštanje prozora i detinjasto gaktanje. Nekako me podseća na dete ljubavi
